Model povećanja energije u Kosmosu transformacijom momenta impulsa

1. UVOD

Posmatranjima i merenjem brzina galaksija čija gravitacija deluje na susedne galaksije još 1933, ustanovljen je problem “nedostajuće mase” kojeg je 1937. detaljno izučio Fric Cviki na divovskom galaktičkom jatu Koma Berenices. Koristeći kretanje nekoliko desetina galaksija kao repere za gravitaciono polje koje na okupu drži celo jato,Cviki je otkrio da im je prosečna brzina neverovatno velika kada se ima u vidu procenjena masa vidljive materije jata Koma, koje spada u najmasivnija i najveća galaktička jata u kosmosu. Kako povećane brzine kretanja detektuju višak gravitacije, a sa druge strane ne postoji vidljiva materija, što je kasnije na mnoštvu primera takodje ustanovljeno, nastao je problem “tamne materije”, koje u svekolikom kosmosu ima šest puta više nego vidljive materije, ali se taj odnos menja od slučaja do slučaja, te je negde ima od dva do tri puta više od vidljive a negde pak do par stotina puta više od vidljive materije...

Problem tamne materije, odnosno nedostajuće mase je otkrila 1976. Vera Rubin astrofizičar iz Vašingtona (Institucija Karnegi) i kod spiralnih galaksija. Naime, otkrila je da su orbitalne brzine nekoliko sjajnih zvezda na periferiji vidljivog galaktičkog diska mnogo veće od očekivanih ,unatoč neznatnom gravitacionom udelu vidljive materije, i udaljenju od galaktičke mase...

Saglasno Hablovom zakonu predstavljenom veoma jednostavnom jednačinom, kojom je odredjen upravo srazmeran odnos izmedju udaljenosti i brzine udaljavanja galaksija, a i na osnovu posmatranja supernovih zvezda tipa Ia , došlo se do saznanja da se kosmos ubrzano širi, te da je tome uzrok “tamna energija”, koja se tokom vremena povećava sa širenjem prostora. Merenjima je ustanovljeno vrlo precizno da je kosmološka konstanta gotovo jednaka jedinici, to jest da vidljiva i tamna materija učestvuju sa oko 27% a tamna energija sa oko 73%, što je vrlo blizu vrednosti predvidjenoj inflacionim modelom...

Znači, tamna materija gravitacionim delovanjem usporava širenje (drži na okupu ) kosmos, a tamna energija teži da čim više raširi prostor – kosmos, pri čemu se njeno prisustvo uvećava sa širenjem kosmosa.

2. TAMNA STRANA KOSMOSA .

Problem nedostajuće mase vidljive materije je uočen na osnovu posmatranja Galaksija i galaktičkih jata i konstantovan na osnovu pozicija i brzina kretanja supernovih zvezda (kod galaksija) i nije bilo moguće ničim drugim pomiriti jednačine kretanja te je uveden pojam tamne materije. Osim gravitacionog svojstva, tamna materija prema pretpostavkama astrofizičara i kosmologa nema nikakvo drugo detektovano materijalno svojstvo kao što je čestična struktura ili zračenje na primer... Smatra se tvorevinom virtuelnih čestica ili dejstvom višedimenzionalnog kosmosa... Tek pravog odgovora na pitanje o strukturi i poreklu tamne materije još uvek nema.

Tamne energije, na početku, u trenutku velikog praska gotovo da nije ni bilo, pa se kasnije njen udeo povećavao sa povećanjem prostora kojeg je ispunjavao kosmički materijal, tako da sada posle četrnaest milijardi godina njeno prisustvo dominira i stalno se povećava... Sa sigurnošću se ne može objasniti ni uzrok ni mehanizam nastanka tamne energije iako će se u budućnosti dogoditi da će se njen udeo toliko povećati da će narasti do gotovo 99% i daleko nadmašiti udeo vidljive i tamne materije u kosmološkoj konstanti.Jednom rečju svekoliki kosmos ima veoma tamnu perspektivu.

Da li je sve onako kako izgleda, ili je možda neko drugo objašnjenje bliže razumevanju stanja kosmosa? Da li je moguće da nebeska mehanika koja važi u našem solarnom sistemu ne važi u dubinama kosmosa? Vrede li zakoni o održanju materije i energije kao u našem solarnom sistemu tako i u ostatku kosmosa?

Ovaj rad će ponuditi objašnjenje na način koji sledi;

3. TRANSFORMACIJA MOMENTA IMPULSA

Autor ovog teksta je u svojim ranijim radovima proučavao rotaciono kretanje i izdvojio elementarni primer rotacionog kretanja pri kome mora važiti zakon o održanju momenta impulsa, i zakon o održanju energije.Poznat je primer izvodjenja piruete klizačice na ledu koja piruetu počinje zamahom raširenih ruku pri čemu je moment inercije (I) njenog tela maksimalan i pri čemu je ugaona brzina (ω) njene rotacije minimalna, te je njen moment impulsa (L) dat jednačinom: L = I ω = const. Klizačica povlači ruke iznad svoje glave čime smanjuje moment inercije svoga tela za n – puta radi čega se poveća ugaona brzina njene rotacije za n – puta , kako mora biti radi važenja zakona o održanju momenta impulsa, pa je tako transformisani moment impulsa dat jednačinom; L =( I/n) (nω) = const. Tako se moment inercije tela klizačice umanjio za onoliko puta koliko se puta povećala ugaona brzina rotacije njenog tela.

Mora važiti i zakon o održanju energije!

Energija početne rotacije nastala iz zamaha je data jednačinom; E = ½ I ω²

Energija piruete, po izvršenoj transformaciji momenta impulsa je data jednačinom;

E´ = ½( I/n) (nω)² = ½ I n ω²

Odnos energija na kraju i početku ciklusa transformacije momenta impulsa, jasno kaže da je transformacijom momenta impulsa energija klizačice povećana za n – puta . Kako mora važiti zakon o održanju energije, jasno je da se energija klizačice povećala na račun rada kojeg su izvršili mišići njenih ruku savladavajući centrifugalnu silu u toku privlačenja ruku iznad njene glave.

Autor ovog rada je uspeo da koristeći opisanu transformaciju momenta impulsa ostvari izvesne naprave koje su na nekoliko raznih načina u stanju da proizvedu odredjene količine energije!

Imajući u vidu predhodni primer, analiziraćemo mogućnost transformacije momenta impulsa na elementarnom primeru u kosmosu – galaksiji.

4. TRANSFORMACIJA MOMENTA IMPULSA SPIRALNIH GALAKSIJA

Sa pouzdanom verodostojnošću, a zahvaljujući osmatranjima vršenim Hablovim svemirskim teleskopom, utvrdjeno je da u centrima mnogih galaksija postoje supermasivne crne rupe. Tako i u našem Mlečnom putu, koji je inače galaksija spiralnog tipa otkriven je jak radio izvor Strelac A*, a na osnovu orbitalne brzine rotacije zvezda koje kruže oko crne rupe Strelac A*, procenjena je njena masa na oko 3 miliona masa sunca.

Dakle, centri, jedra ili središta galaksija su po pravilu nastanjena supermasivnim crnim rupama, oko kojih je akrecioni disk od kojeg vode najčešće dva spiralno uvijena kraka, koji obrazuju galaktički disk, prikazan slikom: Sl.1

Galaktički disk mora posedovati vlastiti moment inercije (Ig) jednak zbiru momenata inercije svakog objekta u galaksiji. Takodje, galaktički disk rotira ugaonom brzinom (ω) oko galaktičkog središta – supermasivne crne rupe. Tako dobijen rotirajući sistem poseduje i odredjeni moment impulsa (L), koji mora prema zakonu o održanju momenta impulsa u svakom trenutku imati konstantnu vrednost.

Svaki objekat u galaksiji ima svoju masu (m) koja je locirana na udaljenju (r) od galaktičkog centra. Tako je moment inercije svakog pojedinačnog objekta u galaksiji :

m˛ r²˛ = Δ I˛

pa je ukupan moment inercije galaktičkog diska dat jednačinom:

Ig = Σ m˛r²˛ = ΣΔI˛

Indeks (˛) odredjuje pojedinačne mase materije i udaljenja pojedinačnih masa od centra rotacije galaktičkog diska kojih može biti i na desetine milijardi u galaksiji.

Galaktički disk rotira prosečnom ugaonom brzinom (ω) i poseduje moment impulsa :
L = Ig ω . Kada gravitaciona sila supermasivne crne rupe nadvlada centrifugalnu silu zvezda i ostalog materijala iz akrecionog diska koji ogromnom brzinom kruži oko nje, počinje njeno hranjenje . Ogromna masa materije počinje svoje premeštanje i sunovraćuje se u crnu rupu brzinom bliskoj brzini svetlosti.

Kako se to odražava na stanje kretanja u galaksiji?

Najpre, smanjen je moment inercije galaktičkog diska za vrednost jednaku proizvodu “progutane” mase (m) i kvadrata njenog rastojanja (r²) na kojem se nalazila u akrecionom disku, pre hranjenja crne rupe.Drugo, privlačna gravitaciona sila supermasivne crne rupe je izvršila ogroman rad u savladjivanju centrifugalne sile tokom privlačenja “ progutane” mase, rad brojno jednak energiji ( m c² ) na račun koje dolazi do povećanja energije rotacionog kretanja galaksije. Sl.2. Ukupna masa galaksije je ostala nepromenjena, ali joj se promenio (smanjio) moment inercije.

Prema važenju zakona o oržanju momenta impulsa možemo očekivati da će doći do povećanja ugaone brzine rotiranja galaksije:

L = Ig ω = ( Ig – Δ I) (ω + Δω) = const.

Tako, na samom početku nastanka galaksije, kada je formiran galaktički disk, moment impulsa galaksije je imao jediničnu vrednost, takodje je moment inercije galaktičkog diska imao jediničnu vrednost i rotirao je jediničnom ugaonom brzinom. Supermasivna crna rupa je počela da se hrani masom galaktičkog diska čime mu se smanjenjem mase smanjivao i moment inercije, prema gornjoj jednačini, a povećavala ugaona brzina. Količnik momenta impulsa i trenutnog momenta inercije galaktičkog diska, definiše trenutnu ugaonu brzinu rotacije galaktičkog diska.

(ω + Δω) = L/Ig΄ = ω΄

Ig΄ je trenutna vrednost momenta inercije galaktičkog diska a ω΄ je trenutna vrednost ugaone brzine galaktičkog diska. Prema ovom modelu, sve dok se supermasivna crna rupa bude hranila moment inercije galaktičkog diska će biti opadajuća veličina a ugaona brzina će biti rastuća veličina. Kako je ugaona brzina kvadratni član u jednačini za definisanje energije rotacionog kretanja a moment inercije linearan član, tako će energija rotacije galaktičkog diska neprestano rasti. Prikaz dat tabelom i dijagramom na slici ; SL.3.

Povećanje ugaone brzine galaktičkog diska, sa druge strane čini da raste i radijalna centrifugalna sila koja teži da udalji ka periferiji materijal galaktičkog diska.

F = m (ω΄)² r

Gde (m) predstavlja masu, ( r ) njeno udaljenje od centra rotacije, a( ω΄ ) trenutnu ugaonu brzinu. Tako materijal galaktičkog diska teži da se udalji što više od centra galaksije, čime doprinosi povećanju momenta inercije galaktičkog diska. Inače, ovo je mehanizam očuvanja spiralnih kraka spiralnih galaksija, koji bi se u odsustvu ovog fenomena najverovatnije uzajamno urušili i nestali kao takvi. Drugo, moguće je da su kraci prečkastih galaksija zauzeli njima karakterističan položaj , upravo zahvaljujući dejstvu radijalne centrifugalne sile narasle usled porasta ugaone brzine rotacije i težnje za povećanjem smanjenog momenta inercije prvobitno spiralne galaksije , zarad težnje tela koja rotiraju oko slobodne ose da u prostoru zauzmu takav položaj za koji imaju maksimalni moment inercije.

Ovakav model proizvodnje energije prema kojem se povećava ugaona brzina galaktičkog diska a samim tim i brzina supernovih tipa Ia koje ordiniraju na periferijama galaksija, je najverovatnije model koji objašnjava proizvodnju kinetičke energije u čitavom kosmosu koji se na osnovu nje a prema opisanom modelu ubrzano širi.

Prema ovom modelu, brzina supernovih tipa Ia bi morala imati vrednost;

v = r ω΄ ,

što i ne mora da ima direktne veze sa okolnom nedostajućom materijom, već prema opisanom modelu sa ubrzavanjem rotacije i širenja galaksije ka periferiji.

Galaksija rotira oko slobodne ose, a opšte je poznata činjenica da sva tela koja rotiraju oko slobodne ose teže da zauzmu onaj položaj u prostoru za koji imaju maksimalni moment inercije, pa i u tom svetlu, a na osnovu napred iznetog treba razumeti pojavu supernovih na periferiji galaksije daleko od većeg dela galaktičke mase. Možemo dakle, srodno opisanom modelu izvući zaključak da su današnje galaksije pre više milijardi godina imale manje prečnike nego danas, i da je njihovo širenje u mnoštvu slučajeva u toku.

Prvo, supernove tipa Ia primećene u HALO – u spiralnih galaksija su najverovatnije završeci spiralnih kraka spiralnih galaksija. Njihova brzina rotacije je povećana po anlognom primeru kakav se ima pri zamahu biča. Uvek se ima da kraj ili vrh biča ima najveću brzinu kretanja.

Drugo, sama težnja tela da pri rotaciji zauzmu položaj za što veći vlastiti moment inercije omogućava širenje galaktičkih kraka. Sada , širenje galaktičkih kraka (kompenzuje) povećava moment inercije galaktičkog diska, čime dolazi do opadanja centrifugalne sile, i upravo je to efekat kakav bi omogućavala tamna materija, kada bi postojala.

Nameće se ideja da je čitav univerzum zapravo jedna ogromna “ galaksija” u čijem se središtu nalazi “hipermasivna crna rupa”, a da se naš Mlečni put i ostali vidljivi deo kosmosa nalazi u jednom od njenih kraka te da je analogno opisanom modelu u toku širenje kosmosa , uz povećanje energije u kosmosu.

5. NASTANAK UNIVERZUUMA

Prema modelu nastanka univerzuuma zasnovanom na teoriji «velikog praska» iz materije zgusnute u zapreminu glave čiode nastao je univerzuum širenjem čestica od kojih su nastale elementarne čestice zahvaljujući hladjenju kosmosa koji je po završetku “inflacione ere” postao nastanjen desetinom elemenata periodnog sistema. Takodje je došlo do izdvajanja gravitacione sile.

Takav , raspršeni kosmos, odeven u novo materijalno ruho, imao je početni ekspanzioni period koji je počeo da se narušava uzajamnim gravitacionim privlačenjima materijala, te je širenje takvog prakosmosa moralo biti sve više usporavano do te mere da je najverovatnije u jednom momentu ekspanzija potpuno prestala. Naime, specifična gustina naseljenosti materijom na periferiji prakosmosa, logično, bila je manja od specifične gustine naseljenosti materije u dubini prakosmosa, iz razloga drastične ekspanzije prostora. Gušće nastanjen materijom deo prakosmosa je raspolagao jačom gravitacionom silom. Objedinjavanje prakosmičkog materijala je iz tih razloga bilo brže u dubini nego na periferiji prakosmosa, te su gravitacione sile počele proces urušavanja prakosmosa. Ovog puta, već formirani materijal u vidu hemijskih elemenata je počeo sažimanje i formiranje mnoštva supermasivnih crnih rupa koje su se daljim kolabiranjem prakosmosa i urušavanjem, sve zajedno uzajamno prikupljale, što je dovelo do stvaranja hipermasivne crne rupe, koja je ustvari budući centar univerzuuma.

Sažimanje prakosmosa zapravo znači smanjenje momenta inercije prakosmičke sfere čiji je radijus veoma brzo opadao ali veoma nesimetrično, tako da se veoma brzo definisala osa rotacije prakosmičke sfere. Materijal prakosmičke sfere zatečen u prostoru oko ravni na koju je osa rotacije prakosmičke sfere normalna, usled rotacije je dobijao centrifugalnu silu suprotno orijentisanu gravitacionoj sili, pa se sporije kretao ka hipermasivnoj crnoj rupi, za razliku od materijala koji je pravcem uzduž ose konvergirao ka hipermasivnoj crnoj rupi. Opadanje momenta inercije je dovelo do povećanja ugaone brzine rotacije prauniverzuuma do te mere da je jednog momenta došlo do ravnoteže gravitacione sažimajuće sile i radijalne centrifugalne sile, što je dovelo do očuvanja prakosmičkog diska, budućeg univerzuuma.

Prema ovom modelu prauniverzuum je tada imao oblik današnjih eliptičnih galaksija, s obzirom na raspored materijala.

Hranjenje hipermasivne crne rupe prouzrokuje smanjenje momenta inercije univerzuuma, porast njegove ugaone brzine i porast kinetičke energije njegovog rotiranja radi čega nastaje ubrzano širenje čitavog univerzuuma radi težnje za povećanjem momenta inercije sveg univerzuuma opet zarad težnje ka minimumu kinetičke energije u sistemu.

Ovakvo tumačenje, upućuje na pretpostavku da je čitav kosmos ili univerzuum nalik spiralnoj galaksiji sa istovetnim mehanizmom za povećanje energije i širenja. Slika Sl. 4.

6. TRANSFORMACIJA MOMENTA IMPULSA PLANETA

Keplerovi zakoni, kao i Njutnovi su osnova nebeske mehanike i smatraju se nekim od najvećih naučnih dostignuća ljudskog uma. Veoma precizno opisuju kretanja planeta oko Sunca i satelita oko planeta. Kepler je još 1609. objavio svoj prvi i drugi zakon, koji glase:

I. Planete opisuju oko Sunca eliptične putanje; u zajedničkoj žiži tih elipsi nalazi se Sunce

II. Radius vektor povučen od Sunca do planete prevlači u jednakim delovima vremena jednake površine.

Prema drugom Keplerovom zakonu radius vektor prevuče jednaku infinitezimalnu površinu dS u infinitezimalnom delu vremena dt, pa ga možemo predstavitii kao:

dS/dt = const.

Takodje, fundamentalno svojstvo drugog Keplerovog zakona je i očuvanje momenta impulsa (L).

L = r m v = const.

pri čemu (m) predstavlja masu planete koja kruži eliptičnom putanjom oko Sunca brzinom (v) na udaljenju jednakom radius vektoru ( r ). Logičan zaključak proizilazi iz osobina ovakvog kretanja, da će se smanjenjem radius vektora ( r ) koji je najmanji u Perihelu putanje, povećati i biti maksimalna brzina (v) planete konstantne mase (m).

Suprotno, u Afelu putanje radius vektor ( r ) je maksimalan dok je brzina ( v ) planete minimalna. Shodno analizi stanja kretanja planete oko Sunca po eliptičnoj putanji ima se da planeta ima minimalan moment inercije (Ip) u Perihelu a maksimalan u Afelu (Ia). Kada imamo u vidu da je brzina planete (v) pri kružnom kretanju definisana kao:

v = ω r

odmah postaje jasno da se smanjenjem radius vektora ( r ) povećala ugaona brzina (ω). Uzmimo za primer jednu elipsu velikog ekscentriciteta (Sl.5) kao putanju planete mase (m) koja rotira oko zvezde mnogo puta veće mase (M) smeštene u jednoj njenoj žiži od koje je Perihel na udaljenju ( r ) a Afel na udaljenju ( 2r ). Moment inercije planete u Perihelu je : Ip = m r² , dok je u Afelu : Ia = m (2r)² . Kako mora važiti zakon o održanju momenta impulsa L = I ω = const. , tada sledi da je moment impulsa u Perihelu Lp = Ip ω = m r² ω , jednak momentu impulsa planete u Afelu

La = Ia ω΄ = m (2r)² ω΄. Tako se dobija da je trenutna ugaona brzina planete u Perihelu:

ω = 4ω΄

znači, da je ugaona brzina planete u Perihelu jednaka četvorostrukoj ugaonoj brzini planete u Afelu. I u ovom slučaju je došlo do transformacije momenta impulsa. Kinetička energija planete u Perihelu iznosi;

Ep = ½ Ip ω² = ½ m r²ω²

Energija planete u Afelu iznosi,

Ea = ½ Ia (ω΄)² = ½ m 4r² (¼ ω)².

Iz ovog energetskog bilansa postaje jasno da je izvršena transformacija momenta impulsa i da je na osnovu rada gravitacionih sila kinetička energija planete u Perihelu putanje u ovom slučaju četiri puta veća od kinetičke energije planete u Afelu putanje.

Prema činjenici da mora važiti i zakon o održanju energije jasno je da se proizvedena energija eliptičnim kretanjem planete oko zvezde mora negde i utrošiti. Naime, iako se po eliptičnoj putanji planeta udaljava od zvezde, odnosno radius vektor se povećava te sa njegovim kvadratom opada gravitaciona interakcija zvezda – planeta, to se sada vrši rad protiv sile gravitacije zvezde sve dok planeta ne dodje do Afela putanje.

Takodje mora važiti i zakon o održanju impulsa : p = m v , i zakon akcije i reakcije izmedju zvezde i planete. Planetu zvezda privlači gravitacionom silom i saopštava joj impuls p = m v

Dok , planeta zvezdi svojim gravitacionim poljem saopštava impuls

p΄ = M v΄

pa se zvezda takodje kreće ka planeti sporije proporcionalno količniku M/m. Tako se i zvezda pod dejstvom gravitacione sile planete kreće prateći njenu putanju. Centar mase zvezde se kreće proporcionalno manjom eliptičnom putanjom čija se jedna žiža poklapa sa žižom eliptične putanje planete a Perihel joj je okrenut ka Afelu eliptične putanje planete. Tako se proizvedena energija transformacijom momenta impulsa troši na kretanje zvezde po eliptičnoj putanji. Prema zakonu o održanju energije a prema opisanom modelu, ukupna energija rotacije planete mora biti jednaka utrošenoj energiji na rotaciju (vuču) zvezde po eliptičnoj putanji po kojoj se kreće njen centar mase.

Takodje, kretanje planete po eliptičnoj putanji, čini da se neprestano menja radius vektor ( r ) udaljenja planete konstantne mase (m) od zvezde, te da se brzina kretanja (v ) planete takodje permanentno menja, dok moment impulsa planete opstaje konstantantne vrednosti. Impuls ( p = m v ) planete se radi stalne promene brzine ( v ) neprestano menja u vremenu: d(mv)/dt = F , što je opšti oblik II Newtonovog zakona sile i ubrzanja. Dakle na planetu deluje promenjiva sila ( F ) u pravcu i smeru njenog kretanja.

Možemo izvesti sledeće zaključke;

1. Kretanje planete eliptičnom putanjom oko zvezde na račun privlačne gravitacione sile izaziva proizvodnju kinetičke energije planete modelom transformacije momenta impulsa.

2. Proizvedena kinetička energija planete se troši na pokretanje (vuču) zvezde oko koje planeta kruži, tako da centar mase zvezde kruži eliptičnom putanjom suprotno okrenutoj i proporcionalno , za količnik masa M/m puta, umanjenom od putanje planete.

3. Kinetička energija kruženja planete i kinetička energija uložena u kruženje (vuču) zvezde moraju na kraju jednog ciklusa biti jednake.

4. Kretanje sistema planeta oko zvezde izaziva kruženje ( vuču ) zvezde po putanji koja je rezultat superpozicije svih pojedinačnih interakcija planeta – zvezda.

5. Na planetu stalno deluje promenjiva sila u pravcu i smeru njene rotacije

6. Nemoguće je kruženje nebeskih tela po apsolutno kružnoj putanji.

7. TRANSFORMACIJA MOMENTA IMPULSA ELEKTRONA U ATOMU

Prema III postulatu Borove teorije, koja danas prvenstveno ima istorijski značaj, moment impulsa elektrona ( m r v ) je jednak proizvodu glavnog kvantnog broja (n) i Plankove konstante ( ћ )

m r v = n ћ

Bilo je više pokušaja da se uopšti Borova teorija koja nije bila ni dosledno kvantna ni dosledno klasična, a najznačajniji korak u tom pogledu, napravio je Zomerfeld, koji je razradio Borovu ideju i došao do zaključka da putanje elektrona mogu biti eliptične.

Borov uslov kvantovanja momenta impulsa u slučaju kružnih putanja gde je položaj elektrona potpuno odredjen jednom koordinatom ( na primer uglom φ ), Zomerfeld je zamenio sa odgovarajuća dva kvantna uslova razlažući moment impulsa na dve komponente i uvodeći dva kvantna broja; radijalni n r i azimutalni n φ , jer u slučaju eliptične putanje, osim ugla φ, takodje je promenjivo i rastojanje r elektrona od jezgra. U tom slučaju glavni kvantni broj n koji odredjuje energiju elektrona, jednak je zbiru radijalnog i azimutalnog kvantnog broja; n = nr + nφ , koji odgovara Borovom kvantnom broju…. Sve ovo je dovelo do iznalaženja savršenije teorije stanja u atomima, - talasne ili kvantne mehanike.

Kretanje elektrona eliptičnim putanjama oko nukleusa atoma je još jedan primer transformacije momenta impulsa, koja se dešava analogno transformaciji momenta impulsa planete pri kruženju oko zvezde. Dok je u čitavom kosmosu, sila na račun koje se vrši transformacija momenta impulsa – gravitacija , to je u slučaju transformacije momenta impulsa elektrona – elektrostatička sila privlačenja negativno naelektrisanog elektrona i pozitivno naelektrisanog nukleusa.

Prema ovom modelu, elektron poseduje konstantan moment impulsa, ali mu kinetička energija fluktuira kako je prikazano dijagramom na slici, Sl. 5. Praktično, elektron, kao i planeta, u tački eliptične putanje naj udaljenijoj od žiže – centra rotacije poseduje minimum kinetičke energije a maksimum potencijalne. U tački najbližoj centru rotacije, elektron poseduje maksimum kinetičke a minimum potencijalne energije. Analogija ovom stanju je žongliranje ping-pong loptice ( elektron, planeta) reketom za stoni tenis ( atomsko jezgro, zvezda ) u uslovima Zemljinog gravitacionog polja, Sl. 5.,što je veoma stabilno stanje kretanja u poredjenju sa kretanjem elektrona ili planete po apsolutno kružnoj putanji, čemu bi analogija bila hodanje po razapetoj žici bez balansirajuće motke!

Naravno da je slikom, Sl.5. prikazan samo jedan ciklus rotacije elektrona u samo jednoj ravni, kako bi se pokazala principijelna istovetnost transformacije momenta impulsa elektrona i planete. Takodje, treba se imati u vidu kretanje protona (nukleusa) čiji se centar mase kreće kao i u slučaju zvezde po kontra okrenutoj eliptičnoj putanji, koja iz ciklusa u ciklus vrši izmeštanje i gradi svojevrsnu vrludajuću spiralu što se dogadja i orbiti elektrona. Ako proglasimo sistem sa slike Sl.5. atomom vodonika prepoznajemo osobinu gasova da se u slobodnom prostoru maksimalno šire. Molekul vodonika je dvoatoman gas što predstavlja mnogo komplikovaniji sistem sa mnogo većom nepredvidljivošću kretanja u prostoru, ali sa definitivnom težnjom za promenom položaja. Ovako se može razumeti priroda gasovitih agregatnih stanja.

Svakako, da se dešava na srodan način i izmeštanje pozicije u prostoru i čitavih planetarnih sistema, što se može registrovati pojedinim odstupanjima u orbitama pojedinih planeta koja mogu biti i periodična i aperiodična.

Iz razloga srodnim napred opisanim, čitava galaktička jata deluju neuredjeno, odnosno, galaksije se u njima kreću u svim pravcima i smerovima, jer supermasivne crne rupe u centrima galaksija i pored enormnih masa trpe interakciju okolne mase galaktičkog diska, pa se i njihovo kretanje svodi na rotaciju tela oko slobodne ose, koja u prostoru mogu ostvariti bilo koje pravce kretanja. Tako posmatrač, na primer iz naše galaksije, registruje kretanje ostalih galaksija kao kretanje ka našoj galaksiji ili kretanje od naše galaksije. Kod galaksija je putanja progutanog materijala spirala (permanentno opadanje radijus vektora i momenta inercije progutane mase, Sl.2.,) te je uticaj progutanog materijala na položaj supermasivne crne rupe i čitave galaksije u prostoru veoma izražen i radi relativističkog efekta koji se ispoljava na progutanom materijalu u blizini supermasivne crne rupe.

8. ZAKLJUČAK

Svrha ovog rada je da čitaocu predoči moguće stanje kretanja u kosmosu, i da ukaže na verovatne razloge širenja kosmosa, to jest povećanje kinetičke energije kosmosa uz model proizvodnje kinetičke energije u galaksijama i univerzuumu. Takodje, razmatran je i model proizvodnje kinetičke energije planeta prilikom kruženja oko zvezde transformacijom momenta impulsa, i energetska ravnoteža sistema planeta – zvezda bez koje bi svakako došlo do širenja i veoma brzog raspada planetarnognog sistema , ili njegovog urušavanja i nestajanja u masi matične zvezde. Analogno planetarnom modelu proizvodnje energije, prema srodnom principu i elektron u atomu proizvodi energiju za svoje kruženje oko jezgra. Generalno, da li bi kružna kretanja u prirodi i kosmosu mogla biti održana da se ne dešava TRANSFORMACIJA MOMENTA IMPULSA ?

Posebno, rad naglašava važenje svih zakona o očuvanju (održanju) : materije (mase), energije, impulsa (količine kretanja), momenta impulsa.

Najčvršće uporište ovakvog modela povećanja energije je činjenica da je u ovozemaljskim uslovima na više načina moguće izvesti praktične naprave sposobne da proizvedu (generišu) izvesne količine kinetičke energije na račun povoljne primene statičkih sila, umesto gravitacionih kako se to u kosmosu dešava.

TRANSFORMACIJA MOMENTA IMPULSA NEBESKIH TELA KOJA VRŠE KRUŽNO KRETANJE JE PRIRODAN NAČIN PROIZVODNJE KINETIČKE ENERGIJE POTREBNE ZA NJIHOVO KRETANJE!


9. LITERATURA

(1) Vučić V.,Ivanović D., FIZIKA I, Naučna Knjiga Beograd 1972.

(2) Milanković M., OSNOVI NEBESKE MEHANIKE, Naučna Knjiga Beograd 1988

(3) Tajson N.,Goldsmit D., NASTANCI, Laguna Beograd 2005.

(4) Razni autori., ASTRONOMIJA, Spremo, Novi Sad, 2005/06.

(5) Djukić R., PATENTNI GLASNIK, P – 407- 04, Beograd 04/06.

(6) Dimić G.,Obradović D.,Sekulić M., FIZIKA IV, Zavod za udžbenike, Beograd, 1978.